Bilo mi je dosta.

Trebao sam se maknuti, od svih. Čak ni Alice nije bila iznimka.

Adrenalin koji je kolao kroz tijela vukova, bijes i preplašenost novorođenih, naš bijes, naš strah, prijezir Voltura, njihov odlazak i na kraju euforija.

Postoji samo toliki raspon emocija koje jedan empat može podnijeti u tako kratkom vremenu.

Bilo je to zaista previše.

U nedostatku bolje ideje počeo sam trčati. Samo trčati. Odredište do kojeg su me vodile moje noge nije bilo od prevelike važnosti, samo sam se trebao maknuti od njih.

Lijeva ruka me...

Trčala sam kao što nikada prije nisam, gonjena strahom kakvog dosada nisam poznavala. Nebo je prolijevalo suze kao da je znalo što mi se te večeri sprema. Srce mi je uplašeno nabijalo u grudima i očekivala sam da će svakoga trenutka probiti moju kožu te pasti u moje drhtave ruke. Noge kao da su odjednom odlučile da ne žele više slušati moj um, izdale su me i pala sam pritom ozlijedivši dlanove kojima sam pokušala ublažiti svoj nenadani susret sa mokrim i oštrim tlom. Uplašena, bojala sam se da je kraj a suze su se rasule mojim licem i stopile s kišom. Pogledala sam svoje dlanove na kojima se ljeskala...

Dodirivao sam joj lice. Želeo sam da je poljubim, a ona je okrenula glavu. Bio sam naviknut na njeno odbijanje, iako me bolelo.

Želja za njom je to ignorisala. Ubeđivao sam sebe da je sve savršeno. Stvorio sam život po snovima, a nisu vredeli. Ona nije želela da bude deo njih.

„Koliko god ja pokušavao da ostanem u tvom životu, ti me uporno izbacuješ iz njega. Viktorija, voliš li ga još?"

Ćutala je.

„Bojim se da Džejmsa voliš više od mene, iako je mrtav."

„Rajli, ja ne volim Džejmsa, volim samo tebe. Zato si ti tu uz mene, imaš posebno...

Koji je smisao života?Da Ii uopšte imamo smisao života?I ako ga imamo,kakav je to život kada ga u jednom trenutku izgubiš?
Sada kada mi je smrt tako blizu,osjećam se bezvrijedno,nevažno,...
Pred očima mi prolazi cijeli život...Bio je tako kratak,a ipak je morao završiti.Sve se ovo dešava zbog Nje.Zbog osobe koja me pretvorila u ovo čudovište i prepisala mi smrtnu kaznu.
U glavi mi se motao cijeli film života...Motao se,motao,a onda je zastao....Zaustavila sam se u jednoj hladnoj,tamnoj noći.
Hodala sam po usamljenim ulicama Seattlea,bilo je jako mračno.Žurila sam da bih što...

Vjetar je tresao šator svom svojom silinom. Temperatura je već davno pala ispod ništice, a meni je i dalje bilo jednako vruće. Faziran u vuka stajao sam pred šatorom osluškujući njihov tihi razgovor koji se sastojao od Bellinih, cvokotom popraćenih, bezazlenih pitanja i Edwardovih šturih odgovora. Ona se smrzavala, a on joj nije mogao pomoći. Još joj je i odmagao, a to ga je dodatno ubijalo. Znao je da sam ja ovdje jedini koji bi joj mogao pomoći, najbrže i najefikasnije. Čitanjem mojih misli, kojem se nije mogao oduprijeti, jasno sam mu to dao do znanja i, naravno, razbjesnio ga.

Oprezno...

Prvi put kada sam je vidio, bio sam očaran. Gledao sam njene grimizne oči kako svjetlucaju poput žeravice u mraku i plamteće crvenu kosu koja je u sumrak, uz pozadinu zalaska sunca, izgledala kao otvoreni plamen.

Bio sam budala. Mislio sam da te oči gore zbog mene, kao što su moje plamtjele od želje za njom.

Bio sam joj samo još jedan pijun u toj smrtonosnoj igri.

Motrila me blago dok sam se izvijao u agoniji. „Što si ti? Što sam ja?!“ vrištao sam dok me otrov izjedao iznutra, mijenjajući samu moju srž.

„Ja... Mi smo bogovi, Riley. Besmrtni, prelijepi,...

Bio je jedan od rijetkih sunčani dana u Seattleu. Grad je ispunjavao miris soli i smoga, mješajući se i stvarajući jedan sasvim jedinstven miris koji niste mogli nazvati neugodnim. Sunce je sramežljivo sjalo zagrijavajući vlažan seattleski zrak i ljeskajući se u lokvama koje su ostale od zadnje kiše.

Hladan povjetarac je zapuhao i promrsio crnu kosu jedne sasvim obične djevojke, čiji će život postati ne tako sasvim običan. Ona se namrštila i očajnićki pokušala zataknuti svoju kratku kosu iza uha, ali nikako nije uspijevala. Požurila je kroz grad šljapkajući svojim starim iznošenim tenisicama...