Edward FF - New Moon

Eh...Ovaj FF predstavlja,u sustini,Edvardovo dusevno stanje u periodu razdvojenosti od Belle i njegovo vidjenje stvari.U pitanju je one-shot,iz nekoliko delova...
Ako je iko raspolozen za citanje...Izvolite!

P.S.Kritike i komentari su uvek dobrodosli..

Posle predugih casova,na putu do kola,morao sam da u sebi konacno prelomim,morao sam da nateram sebe da moja dela budu posledica moje neizmerne ljubavi prema njoj i zelje da zivot ne provede u strahovanju,a ne posledica moje uzasne monstruozne sebicnosti da je vecno imam uz sebe uprkos svoj opasnosti koju to vuce za sobom...Nisam smeo da budem tako prokleto sebican,egoistican...Na tom istom putu do kola,progovorili smo nekolicinu reci,vodjeni napetoscu i neizvesnoscu koje su nemilosrdno strujale vazduhom izmedju nas,parajuci nam grla svojom tezinom,i neznatno cak i nagovestavajuci ishod razgovora za koji nikako nisam bio potpuno spreman,a koji ona nikako nije naslucivala...Samo jedan pogled na njeno besprekorno bledo lice nacinilo bi me jos nesigurnijim u svoju odluku i jos sebicnijim po pitanju nje same..
Stigli smo do Carlijeve kuce i,izlazeci iz kola,uzeo sam je za ruku i poveo u 'setnju'..Za period duzi od veka,koliko sam ziv,ako se to tako moze reci,nisam naucio da iz sebe odagnam strah onda kada je to bilo potrebno.Da,plasio sam se..Uzasno sam se bojao,i strasno me je bolela cinjenica da cu se za nekoliko sati naci tako daleko od nje,protiv svoje i njene zelje...
Naslonio sam se na drvo,nemocan da bilo sta kazem, sa ,nadam se,necitljivim izrazom na licu.Trudio sam se da delujem sto hladnokrvnije i ravnodusnije,zarad lakoce rastanka,mada mi se na trenutke cinilo da ne uspevam u tome,ili u suprotnom,da to zaista nece biti dovoljno.
Dobacila mi je nesto,pokusavajuci da probije led,iako je bio predebeo i presnazan za nekoliko takvih beznacajnih reci.Cak i ne razaznavsi njihovo znacenje,odgovorio sam joj:
-Bela,mi odlazimo...
I sam sam primetio preveliku kolicinu bola u sopstvenom glasu..
-Zasto sada?Jos godinu dana.
Brzo sam joj izneo nekakvo glupo pojasnjenje o odlasku,ni sam ne verujuci u svoje reci.Cak mi se na trenutak ucinilo da nije shvatila sta sam rekao.Gledala je u mene tupo,a ja sam polako ali sigurno,ponirao u tamu,vecnu i neizmernu,pretesku cak i za moj vampirski um.
Zurio sam u nju hladno,pokusavajuci da u sebi ugusim protest u koje je stupalo moje umrtvljeno srce,ozivljeno njenim postojanjem koje je ujedno cinilo i samu sustinu mog postojanja.
Cutala je i nepomicno stajala nekoliko dugih trenutaka.Iako nisam bio nestrpljiv,iziritirala me je njihova duzina.Zadrzao sam ravnodusan izraz lica.Cak i onoga trenutka kada je rekla da ce poci sa mnom.
-Ne mozes s nama,Bela.Tamo gde mi idemo....To nije pravo mesto za tebe.
Uprkos mojoj hladnokrvnosti,iz svakog atoma njenog bica izbijala je neizmerna bol,tako jaka da sam je mogao udahnuti.Sa mnom nije bilo nista drugacije.Nisam umeo da prelomim iako sam to jako zeleo.Bojao sam se posledica ovog razgovora ali nisam smeo da sebi jos jednom dozvolim slabost.Nisam smeo da sebi jos jednom dozvolim egoizam...Bio je to luksuz koji sebi nisam mogao da priustim.
Uporno je ponavljala moje obecanje da je necu napustiti.I sam sam ga bezbroj puta ponovio sebi.Znao sam da me voli,mada mi je svojom reakcijom samo potvrdila svoju ljubav.Kada bi samo slutila koliko je volim.Sam sebe nisam prepoznavao.Moj um i misli izoblicile su se pod tezinom ljubavi koja mi je nemilosrdno i potpuno obuzimala bice i srucila se na mene poput obilnog letnjeg pljuska..Dao bih svoju vecnost za smrtno i kratko postojanje u njenoj neposrednoj blizini,makar je samo posmatrao.
Shvatio sam...ista ljubav koja je bila pokretac svega sto se u meni uopste i pokretalo,bila je motiv da prelomim.Nadjacala je moju zelju za njenim prisustvom.Moju potrebu,bolje receno.
-Bela,ne zelim te sa sobom-Cinilo mi se da isprva nije shvatila sta joj govorim.Da,izgovorio sam laz vecu od bilo koje koju cu ikada izgovoriti.Polako je shvatila sta sam rekao.
-Nisi prava osoba za mene,Bela-
Znao sam da sam ovim recima jedino potvrdio njene ranije neosnovane sumnje.Nista vise nije rekla.Celo telo mi je otupelo od njenog izraza lica.Bila je to tako tupa,satiruca bol,mada vesto zamaskirana,jos uvek divovska.
Zamolio sam je da se cuva.Morao sam.Bilo je jace od mene.
Zakleo sam joj se da me poslednji put vidi,makar u realnosti i da ce se kockice njenog zivota ponovo sklopiti na nacin na koji su bile sklopljene pre mene.Bice kao da nisam ni postojao.Ta cinjenica zabolela me je do srzi.
-Zbogom,Bela-rekao sam tihim,mirnim glasom.
-Cuvaj se...
Tih povetarac je prostrujao sumom...Tiho i tromo...
Nestao sam za njim...

-Hej!!Budjenje!!....Sta se to desilo??Odmarao si???Hm...-Prolamalo se kroz sobu Alisino i vise nego veselo cavrljanje sa samom sobom.
-Da.Ne bi te ubilo da si malo pazljivija pri vrsenju ovakvih stvari.I sama znas da nisam preterano naviknut na rituale te vrste!-Natmureno sam prokomentarisao.
Cak mi nije polazilo za rukom ni da zvucim ljutito,uprkos mojoj silnoj zelji da drugima stavim do znanja cinjenice o svom odnosu ka okolini-nisam zeleo da vidim nikoga!Nikoga sem...
Da.Osim nje...Zakleo sam joj se da me vise nece videti,nema povratka.Bolelo me je sto sam morao da iz njenog zivota uklonim bilo kakav trag svog posojanja.Mada sam to obecanje odrzao delimicno...
Sada sam vec bio uveren u to da me je ljubav preoblikovala.Uprkos cinjenici da sam jos uvek bio prezira vredna neman sa svom svojom bizarnom monstruoznom prirodom,nisam uspevao da odagnam strah.U pocetku sam ga,ne razaznavajuci motiv njegovog postojanja,potiskivao i zabranjivao sebi.Savrseno dobro sam znao da je strah taj koji ambiciju za zivotom mrvi u suicidan prah koji ,poput prasine,putem disanja neizbezno zavrsi u tvom grlu.Jedino resenje bilo bi da ne disem,sto je u komunikaciji sa ljudima bilo jednostavno nedopustivo.Mada ja,u sustini,nisam ni ostvarivao komunikaciju ikakve vrste sa bilo kim.Znao sam i da strah sa sobom vuce jos straha,neminovnost potpunog mentalnog kraha.Zabranjivao sam sebi strah.Ako se uopste radilo o strahu.Ono sto nisam umeo da potisnem bila su...secanja.Secam se,rekao sam Be...Rekao sam joj na rastanku da nasa vrsta lako nalazi razbibrigu kada su u pitanju uspomene.Bila je to laz.Laz,bas kao i sve drugo sto sam upotrebio poput seciva sekuci nasu neraskidivu vezu.Pitam se da li je uopste i prekinuta?Secam se...Ha,nasmejao sam se ironicno.Zar secanje u glavi nije samo neka zatrovana psihoticna slika lisena boja,osecanja,lisena ikakvog krika?Moj um vizualirao je secanja poput fatamorgane,tu u hladnoj mracnoj kutiji sa cetiri zida-hotelskoj sobi,bas pred mojim ocima,terajuci me na pomisao da su te iste slike realne.U nekim trenucima gubio sam limit izmedju stvarnosti i fikcije zajedno sa moci raspoznavanja istih.Mrzeo sam secanja,a bio nemocan da ih odagnam,sprecen zeljom da je nikada ne zaboravim,da se vecito secam njenog lika,njenog mirisa..Njenog pogleda kada mi kaze da me...voli.Bas ta ista secanja probadala su me poput hiljada seciva,a ja nisam zeleo da odu,nisam zeleo da nestanu.Bio sam spreman na beskonacnu neizmernu bol zarad prisustva secanja na njen lik.Kakav sam samo mazohista bio!
Po odlasku iz Forksa,gotovo sve vreme provodio sam sam u hotelskoj sobi.U monotonoj nedokucivoj tisini koja kao da je tutnjila oko mene,bolje receno.Grcevito sam se borio za spas od propasti sa svojim licnim unutrasnjim demonima.U meni je,nasuprot mojoj mermernoj ledenoj konstrukciji,plamteo moj licni ovozemaljski pakao.Ludeo sam.Svaki atom mog polumrtvog,ako se tako moze reci,bio je zatrovan bolju.Tupom,satirucom bolju.Svaka moja misao ukljucivala je Nju i bila previse bolna i teska za moju,posle svega,dosta krhku psihu,koliko je psiha jednog slomljenog vampira to mogla da bude.Plasio sam se da moja orijentacija u vremenu i prostoru potpuno ne zamre,jer shvatio sam da je um vec presao granicu dozvoljenog u brkanju stvarnosti i fikcije.Tonuo sam.Nijedna nit svetlosti da obasja tminu koja se nadvijala nada mnom,u koju sam tonuo sve dublje,tminu hladnu,jezivu,poput nekakvog tresetista..Setio sam se Bellinog lika onog dana kada sam joj rekao sve ono sto me je jos uvek ganjalo.Onog dana kada sam otisao,grceva na njenom licu prouzrokovanih mojim recima.To me je dokrajcilo.Svaka iluzija o realnosti se rasprstala.Ostale su krhotine obojene u boju pepela,jer u tom nestvarnom svrtu u koji sam bio ususkan,stvarnost je za mene predstavljala bas to - pepeo,ideju o stvarnom izgorelu u buktinji plamena psihoze koja me je obuzimala i preplavljivala poput osecaja neznanosti o onome sto zapravo i nisam zeleo da znam.Ponirao sam sve dublje u rupu bez dna samo pri pogledu na njeno lice koje sam tako jasno video pred sobom.Predao sam mu se,predao sam se ponoru jer mi je podario jednu malenu nit nade da me vise nece boleti ukoliko mu se prepustim,da necu morati da zivim boreci se sa svesnoscu o onome sto me progoni,sa svesnoscu o secanju.Obmanuo me je.I dalje me je bolelo-samo drugacije.Bilo mi je potrebno puno vremena da se trgnem u mraku u kojem nije bilo mesta nicemu sto uopste lici na trzaj,zato mi je i pruzio otpor.Bilo je uzasno tesko.Mrzeo sam sebe jer sam napravio takvu gresku.Kako je atipicno bilo za mene da se predajem.Bio je to razlog vise da se mrzim.Pogresio sam,a svakom sam greskom bio sve blizi trenutku kada cu biti bacen zverima samoce,zverima koje ce me tako okrutno napasti,i u nekoliko navrata svojim halapljivim celjustima okrutno i nemilosrdno pokidati ono malo sastavljenog .Savrseno dobro sam znao da me Karlajl i Esme nikada ne bi napustili,poput ostalih.Ne bi me ostavili samog.Ali sam isto tako znao da ih uzasno boli dok me gledaju ovakvog,da ne mogu da pruze otpor tuzi koja ih obuzima pri svakom pogledu na moje prazne oci i bezivotno telo,ako je to uopste i moglo da bude.Zanemario sam rupu u grudima,iskopanu onog dana kada sam otisao,iskopanu vadjenjem mog srca i zatvaranja u kutiju koja je data Belli.Bas kao sto sam i rekao,moje srce je njeno,i uvek ce biti,uprkos mojoj blizini odnosno daljini.Grabio sam van i uzasno zeleo da svoje 'roditelje' oslobodim tog uzasavajuceg osecaja krivice koji se prozimao kroz svaku njihovu rec i neprekidno okupirao njihove misli.Neizmerno sam ih voleo.Nisam mogao da podnesem da sva svoja razmisljanja i delanja usmere ka meni,ovako izmucenom,bednom i jadnom,nevrednom ikakve paznje.Zato sam uporno grabio van,zaleo sam da isplivam iz mora slomljenih emocija u kome sam se davio.Morao sam.
Bilo je lakse gore na povrsini zamisliti Njen lik i grabiti ka njemu.Ona je cak i trenucima poput tih bila jedino sto me je pokretalo,ona i...tracak nade da ce sve biti kao nekad.Uh,rupa u grudima bi zabolela pri samom izgovaranju ove misli...Grabio sam,isplivavao..Taman bio na povrsini,a onda opet uvucen nazad..Cinilo mi se da je beznadezno i da mi um sada pored svega tka i niti beznadja,vezuje ih za moja stopala poput sidra ne dopustajuci mi isplivam.Zato sam,sto vernije sam mogao,konstruisao Njenu krhku pojavu pred sobom i terao telo,uprkos opiranju,da pliva ka njoj....
Uprkos svemu,jos uvek je bila jedini spasilac mog postojanja..

Da.Uspeo sam,Bela..Uspeo sam da isplivam na povrsinu.Tako je tesko udisati vazduh koji je zamenio smrad boli...
Ali ovo nije sve.Ne,ovo je samo jedan mali bedni delic onog imaginarnog sveta u kom sam nestajao,a kroz koji sam se ponovo promolio.Samo majusni delic plavog nebeskog svoda u crnoj rupi.Jedna bitka vecnog rata.Da,neizmernu bol zamaskirao sam ekvanimitetom citave kugle zemaljske.Spakovao sam stvari,seo u avion i otisao,prethodno odglumivsi najvecu ulogu mog zivota,ulogu pacenika sa preboljenom ljubavlju koju ostavlja iza sebe i pocinje novi zivot.Kakva je to samo predstava bila!A publika sacinjena od clanova porodice Kalenovih aplaudirala mi je ocekivanom reakcijom na moje savrseno glumacko umece-dozvolom da odem i zapocnem novi zivot.Samo,izvevsi interpretaciju svog zivota,iako on zaista jeste apstraktan pojam u vecnosti, shvatio sam mehanizam ovog sveta-ljudi su one iste zveri iz mojih neprosanjanih kosmara,zveri samoce koje vrebaju svaku gresku,svaki promasaj,kako bi ga ustremili na mene,svirepo iskoriscavajuci svaku priliku da me zgaze kao bednog insekta...Da me prozderu svojom nadmenoscu i prosecnoscu veoma dalekom od moje natprosecnosti,ali opet u drugom smeru dalekom,jer moja umna natprosecnost prenaglo je opala psihickim krahom koji sam doziveo,a jos uvek ga zivim.
Savez protiv mene je sklopljen,ujedinjenje copora zveri je izvrseno.Vrebaju me.Iza svakog ugla,iza najskrivenijih kutaka moje duse,postojane jedino u mentalnom smislu,potpuno oskrnavljene,iskasapljene,izranjivane i bacene u stranu.Protiv zveri sam se morao boriti bez duse,ako je tako mogu nazvati.U suprotnom,bilo bi isuvise rizicno.Morao sam ljudima oko sebe pruziti otpor,moram im dokazati da nisu u pravu.Morao sam da ljudima stavim do znanja da im ne mogu jednostavno predstavljati jos samo jedan obrok,jer oni su se hranili ovakvima poput mene-nemocnima da pruze otpor i suvise slomljenim iznutra da bi psihicki opstali.Nisam smeo da dozvolim da Edvard Kalen postane jos samo jedno ime na obituarijumu propasti.Da,Bela,ljubavi.Nemocan da zaista do kraja pokidam nasu,mislio sam,vrlo verovatno neraskidivu vezu medju isprepletanim sudbinama dvoje,po prirodi nespojivih,bica,odlucio sam da je sebicno cuvam u najsrivenijem kutku one supljine u grudima,cekajuci da je srce ponovo ispuni.Moje ispijeno srce,zedno tvoje ljubavi i gladno svega sto mu je pruzala ta ista veza,isto ono srce koje je bilo samo tvoje i,ostavsi kraj tebe, umrtvljeno,spokojno pocivalo.Uh,na ovu misao nasmejao bih se sebi mislju o stvarnom potencijalu ostvarenja prethodne.Ali nisam zeleo da budem realan,jer nisam bio vise nista do izmuceno telo,skoro nepomicno,opruzeno na nekom krevetu,u nekoj hotelskoj sobi,stvorenje sa utiskom da je njegov zivot sada,u ovim trenucima,bio jedino odraz slabe svetlosti iznad vrtloga sazdanog od bola iznad te svakodnevne beznadezne tmine...Ali,ja se nisam predavao,jedino zarad te krhke veze.Mozda isuvise krhke.Prkosio sam celom prokletom svetu.
Bio sam savreno sam.Ispunjen mrznjom,hteo sam da ih pobedim,smrvim,smozdim savrsenstvom.Iako sam u podsvesti znao pravi motiv prkosa koji je prstao u meni,podstakao sam ga ubedjenjem da su svi drugi,u savezu sa zakonima prirode,krivi za sudbinu koja me je zadesila.
Uprkos i daljem razbuktavanju pakla u meni,koji je svake sekunde pretio da me zivog spali,poslednje atome svoje snage ustremio sam na opstanak u svetu-osinjem gnezdu iz koga je svake sekunde mogla izleteti nekakva podvala.
Svoju ideju mogao sam sprovesti u akt jedino jednim jedinim korakom,korakom utisnutom u svetu pozorista.Svaki moj dan morao je biti maestralno izvedena predstava.Svako moje delo i moja rec morali su biti unapred napisani cinovi,i svako mesto na kugli zemaljskoj moralo je biti pozorisna scena...
Morao sam da glumim svoj zivot,nikome ne priustivsi cak ni blizinu moje licne stvarnosti...Nisam sebi mogao da dozvolim da me jos jednom neko satre do srzi.Bilo bi to isuvise.Izgubio bih limit svoje izdrzljivosti i strovalio se u ambis,izgazenih prstiju,jer ljudi bi me promatrali odozgo,divili se posledici svoje svireposti,i gazili moje mermerne,a slabasne,ruke kojima bih se drzao za razum poput davljenika koji se drzi za svoju poslednju slamku spasa..
Da...Prkosicu sopstvenom unutrasnjem paklu i samom Djavolu.Moj zivot bice maskarada demona,a ja cu nositi masku starog Edvarda,nedodirljivog mermernog kipa nadljudske savrsenosti i fascinantnosti...